Vodotoranj u Fabricu

Prvi podaci vezano za vodosnabdevanje Temišvara datiraju iz 1551. godine kada se zamak Huniade snabdevao vodom iz bunar iskopanog unutar zamka. Ipak, kako je opisala Evlija Čelebi, Temišvar se već dugo snabdevao vodom iz reke Bege, što je potvrdio i Henrik Ottendorf, koji je posetio Temišvar 1660. godine i kasnije 1663. godine.

Kada su Temišvar osvojili Habsburgovci u 1729. godini, počelo se sa izgradnjom akvadukta. Voda je trebala da dolazi iz Đarmate, ali se odustalo od tog plana. Crpna stanica projektovana za pumpanje vode iz Bege je izgrađena u 1732. godine, i ova voda je filtrirana kroz nekoliko slojeva piljevine na mestu gde danas možemo naći pijacu posvećenu biskupu Aleksandru Sterca-Sulutiu. Na ovom mestu, Aleksandar Štajnlajn, inženjer, je isprojektovao i sagradio vodotoranj za snabdevanje grada vodom u 1774. god., koji je uništen tokom opsade grada 1849. god. posle čega se grad snabdevao vodom samo iz bunara.

Nakon rušenja Temišvarske tvrđave 1891. godine, inicirana je ideja o izgradnji sistema vodosnabdevanja i kanalizacije koji su slični u drugim evropskim gradovima, a mnoge projekte je pokrenuo Stan Vidrighin u periodu između 1904. i 1907. godine. Nakon analiziranja vodovodnog i kanalizacionog sistema u Drezdenu, Berlinu, Hamburgu, Kelnu, Strazburu, Karlsruheu i Londonu, inženjeri Janos Lenarduzzi (1865–1916) i Richard Sabathiel (1875 - 1942) počeli su sa izvođenjem radova na izgradnji vodovodnog i kanalizacionog sistema za koji je Stan Vidrighin izradio projekat, proračunao potrbne kapacitete vodovodnog i kanalizacionog sistema, kao i plan izgradnje.

Po završetku sistema za odvodnjavanje i puštanju u rad prvog postrojenja za vodu, izgrađena su dva tornja na dva kraja vodovodnog sistema u periodu između 1912. i 1914. godine, sa ciljem obezbeđivanja potrebne količine za dnevnu potrošnju vode. Dve kule visoke 52 m nalaze se na spisku istorijskih spomenika u Temišvaru. Vodotoranj u Fabriku je opremljen rezervoarom za piće od 500 m3.

Posle Drugog svetskog rata, više vodenih postrojenja je izgrađeno za potrebe vodosnabdevanja grada tako da tornjevi više nisu bili potrebni za svrhu vodosnabdevanja. Voda za piće se dobijala iz više od 100 izbušenih bunara, koji crpe vodu iz zemlje sa dubina od 100 m do 250 m.

Početkom 21. veka, Vodotoranj u Fabricu pripadao je tekstilnoj fabrici „1 Iunie“ koja je 2017. godine bankrotirala. Oba vodotornja su stara i dotrajala i bilo je predloga da se prostor između njih koristi za restorane, kafiće, muzeje, izložbe i slično.